Prema C. L. Farrar-u, razvoj pčelinjeg društva do 54. dana od početka zaleganja matice, zavisi od broja prezimelih pčela. Posle tog perioda zavisi od kvaliteta matice, tj. od njene nosivosti. Tvrdio je i da je odnos legla prema broju pčela maksimalno 1,6:1.
I drugi istraživači su detaljno proučavali prolećni razvoj pčela, potvrdivši ove Farrar-ove zaključke. Ceo prolećni period razvoja su podelili u pet ciklusa, gde svaki traje po 24 dana. Sve činjenice koje su izrečene u ovoj podeli zasnovane su na društvu uzorku, koje je izimilo sa 6–7 ulica pčela, sa prosečno po 1500 pčela po ulici (oko 10000 pčela ukupno), što može da obezbedi takav razvoj da zajednica ima leglo na 4 rama (oko 4000 ćelija legla po ramu) u trenutku početka zamene zimskih pčela prolećnim pčelama. To predstavlja razvoj u idealnim uslovima, što se kod nas u dobrom broju godina ne dešava. To moramo imati na umu.

Na kraju prvog perioda od 24 dana od dana pronošenja matice, u društvu imamo oko 15000 ćelija sa leglom. To bi značilo da matica dnevno polaže 714 jaja, što se u našim klimatskim uslovima ne mora da ostvari.

Od 25. do 48. dana, počinje zamena starih zimskih pčela mladima, sve do pred kraj ciklusa, kada broj pčela u košnici počinje da raste za oko 600 dnevno, a matica dostiže maksimalnu nosivost. Pred kraj ciklusa, društvo broji 15000–16000 pčela, i tada treba, ako vremenski uslovi dozvole, kod LR i Fararove košnice zameniti mesta plodišnim nastavcima da bi se zadovoljio instinkt pčela za proširenjem legla na gore, u topliji deo košnice, gde sada ima dovoljno prostora. Kada uslovi to ne dozvoljavaju (što je sve češći slučaj) iznad najvišeg plodišnog tela se dodaje nastavak pravilno izgrađenog praznog radiličkog saća, što je u našim uslovima mnogo bolje rešenje. Pošto tada društvo nema mnogo izletnica, neophodno je da ima dovoljne zalihe kvalitetne hrane. Ovakav tempo razvoja pčela u našim krajevima je moguć ako matica krene sa zaleganjem tek krajem januara ili početkom februara, što nije lako obezbediti, ali je moguće (jaka društva, otvorena mrežasta podnjača tokom zime, zaliha cvetnog prirodnog meda).

Od 49. do 72. dana, matica nosi maksimalno koliko može, pa na kraju ciklusa društvo ima maksimum legla od 32000 ćelija. Još uvek nema onog relativnog viška kućnih pčela koji može da bude jedan od okidača rojenja, jer su sve kućne pčele upošljene uglavnom na negovanju legla i izgradnji saća. Pošto je i priliv hrane iz prirode sve veći, ne smemo dozvoliti blokadu, pa u košnicu treba uvesti i treći nastavak, ako ga već nemamo. Kod DB košnice dodaje se prvo medište, ako ga već nemamo na košnici. Na žalost, ovako lep scenario je u našim uslovima moguć samo kod najjačih zdravih zajednica, jer je klima mnogo hladnija i nepredvidljivija nego u uslovima u kojima je Farrar pčelario. Međutim, ovo je samo još jedan dokaz da samo takva društva i treba držati na pčelinjaku.
Od 73. do 96. dana, stabilizuje se broj kućnih pčela, leglo se ne povećava, i društvo u jednom trenutku postaje spremno za dodavanje i četvrtog nastavka (naročito kod Fararove košnice). Sada povećavamo broj dodatih satnih osnova za gradnju, ako želimo, ili ako zbog izuzetnog razvoja to i tako moramo da radimo, kako bi uposlili pčele. Jer, pčele kad su nezaposlene, prave gluposti.

Posle 105. dana društvo dostiže maksimum. Najbolje razvijena društva imaju najviše 53000 pčela (kod naše kranjske rase najčešće i mnogo manje). U ovom ciklusu kod većine društava može da se javi nagon za rojenjem, ako se nismo adekvatno brinuli o prostoru.